Od Bulgakova do Branka Ćopića: Zašto pisci biraju mačke kao svoje muze i saveznike?

Zašto baš mačke dominiraju književnošću? Možda nijedna druga životinja nije toliko tiho i postojano prisutna na njenim stranicama. Mačke ne galame, ne ubeđuju, ne trude se da zadobiju poverenje. Neće vam pokloniti lojalnost ako je ne zaslužite, a ni tada je ne garantuju. One su samosvojne, tajanstvene, neuhvatljive. I baš takve, neobjašnjive, nepredvidive, uvukle su se u bajke, romane i priče koje nas oblikuju, čak i kada odavno više ne verujemo u bajke.

Zašto su pisci tako često birali baš mačku da bude saputnik, svedok, glas savesti ili tiha senka glavnog junaka? Možda zato što je mačka oličenje unutrašnjeg sveta, dela nas koji se ne pravda, koji ne traži dozvolu, koji dolazi kad treba i odlazi kad mora. Možda zato što ona ne traži ljubav, već dolazi po nju. Slike elegancije, nezavisnosti i tihe nežnosti, baš onakve kakvima bismo i same ponekad volele da budemo viđene. I zato, povodom Svetskog dana mačaka, prisećamo se onih koje su svojim šapama prošle kroz književnost i ostale u nama kao više od likova, kao osećaji koje pamtimo.